Kad masta moze svasta

Danima prolazim pored jedne novootvorene hamburgernice i svaki put me iznova strecne lepo uradjen natpis, zutim slovima na crvenoj tabli : BRZOJED! I sad da ne lazem, objekat je sasvim pristojnog izgleda, cak veoma dopadljiv, al nekako taj naziv... Brzojed u mojoj masti istog momenta postaje jedan od likova za jos ne snimljeni film o Dzemsu Bondu ili najnoviji Betmenov protivnik u nekom narednom entom nastavku serijala o coveku sisimisu. U najbolju ruku asocira me na mravojeda a gde je mravojed, e tu su i mravi. I stvarno mi dodje da priupitam vlasnika kakvi su ga to mracni porivi nagnali da se tako grubo sali i ko mu je bre bio kum kad se smisljalo ime firmi... E? a sta kazes!? To mu dodje kao fast food samo prevedeno na naski!? Ma daaaaaaj...
Ma uopste to sa tim nazivima firmi ponekad zna da zbuni, a pomalo mi ide i na zivce. Razuzdana masta novopecenih vlasnika i neutaziva zelja za originalnoscu veoma uspesno se nadigrava sa onom starim nekad vazecim kodeksima koje je nametala soc ideologija. Jos tu i tamo iz proslosti provejavaju nazivi firmi kao sto su "OBNOVA" sa velicanstvenim znakom u vidu fabrickih dimnjaka koji se puse, ili "KARAORMAN" ( sta se przite:)))) to je ozbiljna firma koja se bavi trgovinom sanitarnog materijala), ili "POBEDA", "PARTIZAN" ... Nekada su preovladavali nazivi koji su za prefiks imali "JUGO" toliko da se od JUGO- ONO, preko JUGO-OVO stiglo do JUGO-SVASTA i to jugo je bas onako... pa zvucalo. Al' nestade Jugoslavije, a SRBO-NESTO bas nekako i ne zvuci, pa su majstori morali da se dovijaju na razne nacine. Rekoh li vec? masta moze svasta...
Ma bilo bi to sve u redu da tu ima makar malo obzira prema nama obicnim smrtnicima koji iz ko zna kojih glupih razloga ocekujemo da naziv firme sam kaze sta se iza njega krije. Pa svako normalan bi ocekivao da na primer "Jeep comerc" ima neke veze sa prodajom terenskih vozila u narodu popularno znanih kao Djipovi bre, i niko pri cistoj svesti ne bi ocekivao da se ljudi bave prodajom cevi i aluminijumskih profila.
Ok. priznajem, stvarno je duhovito ako se brod restoran nazove "Veseli Djoka" a sendvicara (mesto na kojem se prave i prodaju sendvici) jednostavno "DO JAJA", ali zar nije cista prevara ako iza naziva "Nasa mala kafana" ocekujes neko romanticno, onako porodicno mesto, u nekoj mirnoj ulici, na periferiji grada, a zapravo se nadjes u baraci - bircuzu u sred slobodne lucke zone u drustvu okorelih kamiondzija.
I uopste glava te zaboli dok rascivijas sta bi trebalo da znaci na primer "Neminik" (valjda Nemanja i Nikola!?) pa onda "Simiko" (Simic, Milic i Kosic!?). A da ne pominjem sve te tendencije da naziv bude kao cool, ili ti kulturan, takoreci svetski kao na primer " BUTIK MESA" (u jeeeeeeee!) ili "Plasticna stolarija". A ni pismenosti bas nesto nema na pretek. Srce mi je zastalo od muke kad se predamnom zacrneo onako masnom farbom na beloj pozadini cistom cirilicom ispisan naziv DRAGSTOR. Sto je mnogo, previse je breee...

Muzicki autobus
Vreme se mrljavi vec danima. Nebo brundavo cedi svoju tesku sivu perinu mokru od duhih uzdaha. "Malo je zahladilo ovih dana..." Eh... Pocetna stanica, autobus tamno teget, gotovo prazan. Ulazim da se uvalim na neko mesto kraj prozora i odblejim jos petnaest minuta do polaska "po redu voznje uvek deset minuta iza punog sata". Odmah snimim cetri klinke od po dvanaestak godina nagurane na poslednja dva sedista u dnu autobusa. Sedam daleko ispred njih, okrecem im ledja i konstatujem trava -zelenu kapu na prosedoj glavi koja bljesti, s leva, dva reda ispred mene i gospodju "na sedistu za majke sa decom" u ekstremno sarenoj cvetnoj kosulji. Savrseno - pomislim - Mogu bez pardona da glumim neprimetnost, navucem na lice jedan od onih sivih izraza koji ne govore nista i ne nude nista i mozda odkunjam narednih cetrvrt sata.
"Ruzica si bilaaaaaa! sada vise nisiiii...." troglasni vrisak sa zadnje platforme autobusa propracen ritmicnim udaranjem dlanova o prozorsko staklo slio se na mene kao kofa puna hladne vode. I predstava je zapocela. Njih cetri same sebi dovoljne i potpuno zadovoljne pevale su na sav glas. Bijelo dugme u kombinaciji sa Cecom i ostalim novokomponovanim zajebancijama. "Teto! teto! -dum! dum! stakla podrhtavaju od udaraca - evo pesma samo za vas! - teto bili ste u skrivenoj kameri! Cikoooo! jel imate muzicku zelju! Ciko...!" "Cika" se zbunjeno osvrce po autobuskoj stanici, a klinke se kikocu i nastavljaju sa pesmom. U tom trenutku ulazi matorac, ustogljeni, sedi, nazovi gospodin i s vrata komentarise: "Sta je! Sta se derete!" "Pevamo!" - slozno mu odvikuju klinke i na redu je novi narodnjak, ovoga puta Viki, ili Niki ili vrag bi ga znao. "A gde mi uopste sedimo, ovde ili tamo?" - pita jedna. "Meni je ovde bas ekstra!- kaze druga." Vozaca, plavokosog bubukljicavca docekuju sa: "Hajde pokazi mi da imas herca, pokloni mi kljuceve od keca..." A meni smeh navire na usne kao mrve od keksa i golica me po obrazima i rasipa se i neda se vise sakriti. Razmisljam o djackim ekskurzijama s kraja proslog veka, dugih putovanja autobusima, tim nekakvim takvim pevajucim, muzickim autobusima. O ekskurzijama "Odavde do Plitvica" pa " Odavde do Sarajeva" i o onoj " Odavde do Novog Pazara" i svim tim ostalim Odavde varijantama. Jebote, kolika nam je bila drzava! Tolika da pevajuci putem, zaradis ozbiljnu upalu glasnih zica i onaj tako frajerski hrapav glas, zbog kojeg ce te svi, bar jos nedelju dana nakon povratka pitati : " Kako je bilo..."
Klinke i dalje pevaju, jebe se njima i za jugu i za moju nostalgiju da prostis. A meni u glavi vrca smesna konstatacija kako mini - pevaljke sa zadnje platforme BUS-a upravo "kradu" hleb nekom cigancetu... Ej, muzicki autobus je nekako, vremenom, postao lokalna specificnost. Jos The Onih godina pocele su, kao sumske pecurke, posle dugih i teskih kisa, da po autobusima nicu cupave glave musavih lica koje bi putnicima pevale od stanice do stanice za malo sice. Secam se one grupe cigancica, nikako starijih od pet godina, pod patronatom jednog garagana tek izaslog iz puberteta, kako u pratnji male napola iscepane harmonike koju je s puno zara razvlacio jedan od musavaca , od Zelenjaka do Usca pevaju "Djurdjevdan je a ja nisam s onom koju volim..." i "Nikom o tebi ne mogu da pricam, niko za tebe ne sme da zna. Stojim na uglu prosjaku slican ljubavi zeljan u noci bez sna...". Uh! jos se najezim na tu sliku. Tamnoputi mladic strogo nadgleda, cuti i komande izdaje pokretom glave i mrstenjem vedja, maleni musavci se tad razlecu po autobusu i pruzaju ruke: "Daj neku banku..." ili samo cute i gledaju onim pogledom malih gladnih grabljivica. Tu nedavno u jednom BUS-u na liniji kroz centar grada, stari ciga je svirao svoju violinu, gotovo savrseno, ili nestvarno savrseno i glasom napuklim od duvana i ljute rakije pevao stare, jako stare svadbarske pesme... I imao je zlatan zub, majke mi. Pozeleo mi dobro zdravlje i blagoslov kada je od mene uzeo srebrnkastu kovanicu... " Meni je ovo extra"- kaze jedna od devojcica sa zadnje platforme i vec je na repertoaru Djogani " Cekam te u kolima..." " Svi bi kod Dzoleta da djuskaju". Generacijo, sta sad da vas slazem, kad je sad sve to tako nekako... "extra".
Spremam se da sidjem, na redu je i moja stanica, a razmisljam da li bi mi otpevale, ako ih lepo zamolim: " Kao brodovi, jednom otkaceni smo...." Ko zna, verovatno bi! Jebi ga Djole, nisi autobuski tip, stas...

Ako gorepotpisani napise jos nesto na forumu...




















ja cu to vrlo rado procitati....















i reci da je cool....
















pohvaljujem....i vjerujem da nastavak slijedi

Ako hoces da te idiotizmi ubiju u pojam, bacis oko na srbovanje.co.yu

Ne znas ni da li da places ili da se smejes...

Pa nije mi bas bila ideja da bacim akcenat na srbovanje I nije da insistiram nesto na "mojoj ulici" Vise mi je onako bilo na pameti da cavrljamo i uzajamno razmenjujemo "iskustva" Kao ja vama pricicu, vi meni pricicu. Ja vama neku moju ulicu vi meni vasu. I nisu to bas neka srbovanja, to mu pre dodju balkanski fenomeni.

Hajd da uprostim (inace sve iskomplikujem, to mi je vrlina )

Idete li kroz zivot zatvorenih ociju?

Nebrojeno je oko nas malenih, na izgled nebitnih stvari. Da li ih spazite, da li razmisljate o njima? Ili samo projezdite sposobni da primetite samo velike i drasticno uocljive stvari?

To mi je bila ideja

U kojoj ulici zivis!? a?

Desava se to. Zaspis u jednoj ulici a probudis se u drugoj. Pogledas s prozora i sve je tu i sve je isto. I drvored pred ulazom i ista dobro poznata draga lica komsija, pa i kolekcija automobila parekirana pred zgradom, al' ulica nije ista, ili se barem isto ne zove.
Pocelo je to jos pre par godina. Isprva gotovo neprimetno, sporadicno, tu i tamo, vise kao najava, opomena da bi se moglo pretvoriti u masovnu pojavu. Preko noci bi teget tabla sa nazivom neke ulice dobila svoju sestru bliznakinju. Pa su ulice ovog grada postale nekako snobovskije, sa dva imena ko ono kad je devedesetih u modu uslo da se deci, narocito devojcicama daju imena npr. Marija Ana, ili Tamara Aleksandra... Razlog? Nekim ulicama su jednostavno vraceni nazivi koje su imale pre onog drugog svetskog. Ma da, to!, pre no sto su stigli oslobodioci, narodni heroji i nesvrstani i nacickali svoja imena po svim teget tablama uzduz i popreko citavog starog a bogami i novog grada. I recimo da je to u redu. Ako bismo pitali ulicu, da kojim slucajem moze da govori, sigurno bi i ona vise volela da nosi ime nekog kralja, kneza, despota, nego osporavanog ratnog heroja, narocito sad kad se ta istorija ponovo prepakuje i niko vise nije siguran jesu li nas oslobodioci tad oslobadjali ili porobljavali. A i nesvrstani nam vise nisu nikakvi prijatelji, kad bismo mi u Europu, u prvu ligu, medju najbolje.
I tako latentna napast postade progresivna i najednom sirom grada osvanuse gomile teget tabli sa imenima svih mogucih kraljeva, princeva, knezova, generala i ostalih znamenitih velikana koje je istorija ovog malenog naroda uspela kroz desetinu vekova da iznedri. Samo sad ne udvajaju table, ma c! Odmah oni to, po kratkom ili ti skracenom postupku. Stari naziv u staro gvozdje a novi na videlo, pa ko se snadje snasao se, jel... A kada je genijalcima koji sprovode ovaj velelepni projekat ponestalo, boze prosti, mrtvih velikana, na red su dosle majke, babe, stricevi, dede i ostala uza i dalja rodbina tih istih velikana. Sta ne verujete? A sta mislite ko je bila Baba Visnja? Al i njih je ubrzo ponestalo. Pa su zapoceta razna prekopavanja po svim mogucim gradskim analima u cilju iznalazenja znamenitih serpskih glava cije bi ime moglo da ukrasi teget plocu sa nazivom neke ulice. I nema tu bas nekog reda, a ni pravde. Najmanje ulice dobise naziv znamenitih pisaca, a prometne ulice nazvase po nekim takoreci autsajderima na listi prepoznatljivih likova iz nase nam blize i dalje proslosti. I tako nas grad menja svoje lice, ili mu to bore menjaju boje. I onda ti se desi da kraj tebe parkira automobil potpuno izbeznanjen covek i placnim glasom upita " Izvinite jel ovo ulica 29. novembra?" Ti ga gledas belo...Koji mu je, pomislis, pa jel poblesaveo? Ni prometnije ni poznatije ulice u citavom gradu. " Da, da - kazes uljudno - ovo je ta ulica" Nasmesis se sirotom s uma sislom coveku, njemu lakne i odveze se dalje. A tebi se u naredna tri dana desi to isto jos par put. Konacno bacis pogled na tablu s natpisom ulice i... Pa dobro, hm... Jel mu despot dodje isto sto i tiranin il je to samo tako taj Stefan bio despot? a?
Ma vidi, kazem ja mojima, mi smo tu i dobro prosli. Sta da kazu ovi sto su im ulicu preimenovali u VENIZELISOVA. Manje vise to sto niko zivi ne zna ko je covek, al bre jezik da polomis dok izgovoris VENIZELISOVA, a i nema sanse da zapamtis iz prve:))))))))). Ne, majke mi, da sam ja neka faca, ma u testamentu bi mi stajalo: Nemo da bi ko moje ime da turi na neku tegetnu plocu, ima moj duh u snove da mu dolazi. Kad ne mogu svoju ulicu da imam za zivota, koji ce mi posle:))))))

Treca smena i vracanje dugova

Bole je Meksikanac... Lazem. Nije. A mogao bi da bude. Tako sav okrugao i rumen u licu, sa tim krezubim osmehom i sakama od pola metra, oslonjen o betonski stub, lezerno zavaljen i prekrstenih nogu na betonskom zidicu kraj super-marketa, sa flasom piva kraj kolena. Ako bi mu neko nacrtao kreonom sitne brcice i stavio sombrero na glavu Bole bi bio Meksikanac. Za sada, Bole je samo Bole. Dobrocudni grmalj i Lokalac.
Bole je uvek tu, s prvim znacima jutra, na ulicnoj berzi rada, stoji medju svojim kolegama i ceka. Njihova firma na otvorenom meri nekih stotinak kvadratnih metara trotoara, s jedne strane granici se sa nizom limenih kontejnera, a sa druge Cvijicevom ulicom. Ako ih posluzi sreca, ubrzo ce naici automobil ili kombi, vozac ce se malo cenkati a onda ih potrpati u vozilo i odvesti negde, da zavrse posao. Ako ih posluzi sreca:))) posao ce biti veliki, dobro placen, a dobice i klopu za taj dan. Ako ih posluzi sreca, zima nece rano doci, i sezona ce potrajati barem do novembra... A u medjuvremenu stoje i cekaju. Cekaju i stoje. Ponekad im se nadje dovoljno sice u dzepu da cekanje prekrate igrajuci krajcerice. Kada upekne sunce skupe se u hlad mrsavog javora ili pod dud sa druge strane ulice. Kada udari mraz, upale kartonske kutije i stare krpe i cupkaju oko slabe vatre pokusavajuci da se zagreju. Tu na trotoaru doruckuju, rucaju i dremaju, ali najcesce stoje i cekaju. Cekaju da ih pokupi neko.
Bole je lokalni Bole. Bole govori glasno, i svima se javlja, jer svi znaju Boleta. Bole se retko kupa, i retko brije, i retko presvlaci, ali Bole drzi do sebe i cesto prica o nekom "velikom poslu" koji im je "upao" pa ce on i ortaci biti dobro placeni. Zali se ponekad na prehladu, uvek je tu da pridrzi vrata ako su "Komsinici" ruke pune cegera. Bole se krece u visokom drustvu, jer je na Ti sa svim tim ispeglanim tetama, gospodjama u kompletu od zorzeta i doktorima i advokatima iz okolnih zgrada, cesto mu plate da im istrese tepihe ili premesti neki komad namestaja iz stana u podrum i obrnuto ako treba. Bole je uvek uzurban, zaposlen i sretan. I svako poslepodne je tu, na svom tronu od betona, sa flasom piva i pricom i osmehom za svakog prolaznika.
Na suprotnom kraju grada, ispod "Plavog mosta" na nesto uzem delu trotoara takodje stoji i ceka Bokica. Bokica je sitan i neznog lepuskastog lica. Njegove "koleginice" i on svake veceri zauzimaju svoja radna mesta cvrsto reseni da ovo bude jedan od onih srecnih dana. Ako budu imali srece ubrzo ce se zaustaviti automobil, kombi ili kamion. Ako budu imali srece bice to ipak automobil i bice luksuzan. Vozac ce se malo cenkati, a onda neku od njih odvesti, da obavi posao. Ako budu imali srece zima nece rano doci i...
Bokica se nesto cesce kupa od Boleta, i uredno depilira dlacice. Bokica uvek mirise na jeftini parfem i ustajalu sminku. Bokica vrlo drzi do garderobe a i do sebe. On ima ostre duge nokte i cipele sa stiklom od 7 santimetara. Bokicu svi znaju jer se jednom pojavio u nekoj emisiji na jednoj privatnoj televiziji. Ponekad jakom sminkom pokriva masnicu ispod oka, ali se puno smeje, svojim krezubim osmehom i prica glasno bas kao i Bole. Bokica zna sta je u modi ove godine, i ima manire, i dok tako stoji i ceka, ceka i stoji, sa elegancijom dostojnom kraljice pazljivo povlaci pomalo rasparan rub kratke srebrne suknjice koja se nestasno podigla milimetar previse uz butinu.
Bokica i Bole se nikada ne srecu. Bole je prva smena a Bokica treca. I jedan i drugi su profesionalci i marljivo rade svoj posao za slicne dnevnice i sa slicnom klientelom. I jedan i drugi prodaju svoje telo kao jedino vredno sto su stekli u zivotu. I jedan i drugi se nakon posla vracaju u svoja dvorista, neka od onih koje zovu Avganistanci, sa nizom malih oronulih kucica, cesto sa samo jednim zajednickim dvorisnim wc-om, i gomilom ciganske decurlije koja im po vasdan cici i trckara pod prozorom. Umorni i pomalo teski, svlace svoju radnu odecu, uvlace se u prazan, hladan krevet, koji ih istog momenta obgrli mirisom memle i ustajale vune. Svaki za sebe glasno zevne, nasmesi se i kaze "Jos smo zivi, dobro je..." A onda sanjaju, verovatno sasvim slicne snove, u kojima je Bole Meksikanac, a Bokica poznata pevacica kojoj se svi dive... Cekaaaaaaj! Stoj! Pusti ljude da na miru sanjaju....

uzvracam posebne pozdrave

ne mari...g.Matos mozda izbegne taj ignor

A.G.Matos
Nasi ljudi i krajevi
-portreti i pejzazi-
OKO LOBORA (odlomci)
Pocetkom ozujka 1907

...Sivi i mutni, mutni i sivi oblaci, a dobra cesta me vodi
dolinom medju brdima prama Loboru, grofovskom dvoru.
Osim francuskoga sjeca me opisani ovaj kraj na blize i bliskije
pejzaze: na Sumadiju, na sela Bacevac, Siljakovac i Borak,
gdje takodje lutah, prisluskujuci tamnim rijecima
zemlje ispod tamnih oblacina ispresecanih zvucima uplasenih
ptica selica. Tamo Kosmaj, opjevan u pastirskoj idili
Jovana Ilica, ovde krajevi Bogoviceve pjesme i idile
Fr. Markovica. I tu narod u ruhu teskih zemljanih tonova
kao u Sumadiji. I ovaj i onaj puk je buntovan, voli veselje,
pic(')e i nije iskorenjiv, a glavno mu je obiljezje osecaj
pravde i pravice, prelazeci u bolest nasljednog parnicenja,
inata i jala. Ove gore dadose Gupca i Gaja, one-Karadjordja
i Milosa. U selu Borku je drzana prva srpska ustavna skupstina,
a ove gore bijahu glavni bedem hrvatskih pravica. I pjesma je,
narocito starodrevna, slicna, skoro ista, i kada zalelece
onaj dugacki, neopisivi pripjev Oj! kao vjecni pratilac
naseg narodnog zivota i cuvar nase zemlje, ovo i nije vise
pjesma, nego prastara, u nase tupo doba zalutala jeka
- sa kojih li stepa i kojih mitskih Karpata- ovo nije rijec,
nego ceznja, ovo nije glas i slovo ljudsko, nego vapaj, uzdah,
klik i hropac ove mrke , crne zemlje, ove teske nase zemlje...

...Ali koja razlika izmedju srpskog i hrvatskog ladanja!
Tamo turovi, tu gace;tamo previse tu premalo slobode. Tamo
hajduci tu zandari. Tamo crkve prazne, tu - pune kao kosnice.
Tamo plemstvu ni traga ni glasa, tu plemstvo jos uvijek
gospoduje...

...Nasa je umijetnost-narocito pripovijetka-moderna i gradjanska
(ili aristokratska), njihova je demokratska i tradicionalna...

...Nas jos uvijek tisti spahiluk, latifundij; u Srbiji
ga nema i agrarno pitanje je tamo najresenije u Europi.
Sumadija je raj seljacki kao Radiceve-samo njemu korisne-
utopije; Zagorje je odvajkada seljacki pakao. Ali ceste su tu
kao stolovi, a u Srbiji-da polomite vratove. Narod je u glavnom
tu zdrav i uljudan, tamo surov i sifilistican na prostoru od
tri nase zupanije. Ovdasnji ljudi su bogomoljci, ali su cestiti
i posteni, dok je Srbija i lane dobila svetsko prvenstvo
u ubijanju i teskim zlocinima. Tamosnji domacin i gazda ne zna za
govedsku juhu, bijelu kafu i krevet, spava na minderluku
i ne umije ljudki zivjeti, dok imucniji Zagorac zivi nosi se
kao gradjanin. Tamo Cincari, tu Zidovi. Ovdje cinovnici, svecenici
i plemici, tamo orgije stranackih administrativnih anarhija.
Tamo sloboda apsolutne demagogije, tu sloboda apsolutisticne
uprave. Tamo ekcesi neinteligentne slobode, tu ekcesi ucene
servilnosti. Tamo tiranija laznih patriota, ovdje tiranija
lazi i tudjinskih izmecara. Tamo militaristicki zavjerenici
i krvavi 29. maj, tu civilni nagodbenici i suhe odgode Sabora.
Tamo aktivna, tu pasivna opozicija. Tamo odvise
politickog nereda, tu odvise reda. Tamo revolucije,
kod nas demonstracije. Tamo vise blagostanja,
proze i novca, kod nas vise komfora, poezije i stare
kulture. Oni su bogati seljaci, mi smo siromasni
plemenitasi. Oni - bizantinci, mi - jezuite. Oni nas obicno
potcenjuju, mi njih obiucno precenjujemo. Oni su izvrsni,
mi vrlo slabi trgovci. Oni imaju slobodu, ali nemaju
pravog drustva; mi nemamo slobode, ali imamo socijalnih
lijepih sredista, imamo drustvo. Oni su parvenui, mi
smo gentlmeni. Oni su socijaliste, mi smo socijalni.
Njihove su zene obicno zene od duznosti; nase su
zene od ljubavi, i zato nas privatni zivot ima
vise poezije. Oni su realiste, mi-idealiste: najveci onda kada
mislimo da to nijesmo. Oni imaju vjestije narodne politicare
nasi politicari imaju vise znacaja...

...Oni su bolji novinari i kriticari; mi smo vrsniji
umjetnici. Oni su narodski, mi narodni. Oni smatraju cesto
Hrvatsku srpskom zemljom, dok mi Srbije ne smatramo zemljom
hrvatskom. Ako su oni prema nama Amerika, mi smo spram
njih Engleska. Srbija je skorojevic, ceznuci za svim
aristokracijama- narocito Parizom i Dubrovnikom; Hrvatska je
propali plemic toliko demokrat, da mu katkad imponuje i
Srbija. A da zavrsim to naglo usporedjivanje zakljuckom
Taineove paralele izmedju Francuske i Engleske: oni
su slobodniji, mi - srecniji.