U Đoletovom slučaju je najbolje da on govori sam za sebe:

      Put do zvezda je samo etapa kružnog puta do sebe, i ako znaš prečicu nema potrebe da se puno lomataš po bespućima...
      Ne, bato...
      Stigao si čim kreneš...
      Cilj nosiš skriven pod kaputom, istetoviran na grudima kao metu...
      I eto ti...
      U tome je tajna...
      U tome je jedini trik...

Dodir Svile, Đ. Balašević

      Nekima se čini da su moje pesme sve iste...
      Shvatam ih potpuno... Meni su, na primer, one Ajnštajnove formule sve iste.
      Nismo svi svemu dorasli...
      Stihovi su uflekali stranice ove knjige kao višnje damastni stolnjak baštenskog stola, i odaću tajnu: oni su pisani obrnuto, na muziku, otud tolika raznolikost i amorfnost mrlja, uprkos vrlo doslednim rimama...
      Pade, znači, kula od karata sa čije su osmatračnice Nedorasli taman opazili metričke modle iz kojih moje melodije ispadaju kao vanil-krancle...
      Do vraga, počinjem da zvučim kao Kritičar.
      U prevodu, najveći krivac što su ipak pomalo sve iste sam doista ja, ali ne toliko Ja Kompozitor, i ne Ja Pisac Tekstova, nego više Ja Pevač Svojih Pesama. Sto trideset i koja pesma dosad! Zamislite reviju na kojoj bi jedan jedini maneken nosio sto trideset i koji model. Pa ne znam kakvi da su modeli...
      Sve bi bilo mnogo jasnije da jednu moju pesmu peva neki Šaban u bordo odelu, drugu, recimo, blazirana Rok Princeza Na Zrnu Belog Praška, a tek svaku treću ja...
      Jednog dana sve će doći na svoje, to znam, ali prethodno bih morao da nađem malo vremena da umrem, i ispunim još par rubrika u formularu Večnosti, tako da baš ne vapim za tim danom...
      Muzičari me (umereno) hvale kao pesnika, a književnici kao pevača, ali i jedni i drugi triput pljucnu i prekrste se terajući me od sebe, čim primete da im se primičem u odrpanoj sivoj kukuljici, zveckajući upozoravajućim zvonom na štapu svog talenta...
      Ali, dojave mi Dobronamerni da me je neko od kolega opljuvao u štampi, pa tako saznam da imam i kolege?
      Nedavno me je u holu hotela "Maestral" spopao jedan Interpretator, Nosilac Festivalske Spomenice, jedan od onih najokorelijih, što farbaju kosu u crno i povlače se po jutarnjim programima...
      Ma, ne dolazi u obzir...
      Za njegovo ime ne samo da nema mesta ni na marginama ove knjige, nego ne mogu da ga prilepim ni za korice, kao žvaku...
      Potreban mi je više kao maskota svih onih koji kad im stane auto traže kvar na tuđem vozilu...
      Vokalni Solista me je, uglavnom, pitao kad ću i ja napraviti jednu pravu pesmu? Dosta mu je tog recitovanja, šta li je? Morao je već jednom da mi kaže šta misli o meni...
      Ljudi iz njegovog društva branili su ga time što je malo popio...
      U redu je, rekoh...
      Ja bih morao puno da popijem da bih rekao šta mislim o njemu, i njima...
      A iza svojih pesama stojim...
      I ne pada mi na pamet da ih branim...
      One su tu da brane mene...
      Zato i stojim iza njih...
     
      Bilo bi glupo da kažem kako više nemam onih dvadeset godina?
      Imam ih, na sreću...
      I još dvadeset i tri sledeće uz njih...
      Nazivali su me amaterom kada sam ušao u posao, u međuvremenu su se svi potpisali pod diplomu Velikog Profesionalca koju sam stekao, ali i papirni brodiči napravljeni od ovih stranica poterani su od obale daškom Amaterizma, koji sam eto uspeo nekako da sačuvam u sebi, ljubomorno, kao tajni porodični recept...
      Onaj okrugli furnirani sto više ne bi morao da se razvlači, tek par gostiju je preostalo...
      A ja naravno nikad nisam maturirao...
      Školske 1994/95. godine, u gimnaziji u Senti uradio je to za mene konačno moj mladi prijatelj Adrijan Arsenović, odbranivši sa najvišom ocenom svoj maturski rad iz muzičke kulture na temu: Harmonska i formalna analiza pesama Đorđa Balaševića.
      Mom Đoletu, umesto maturske slike u izlogu...
      Tek toliko... A ja zaista možda i jesam slab muzičar, kao što se priča...
      Ali šta bi tek bilo da nisam?
      Ih, brate...
      Ko bi nam bio ravan?

Dodir Svile, Đ. Balašević

      Jesi ili nisi?
      I gotovo...
      Prelistao sam silne knjige nadajući se da će Tajna samo zasjati među stranicama, kao presovani listak staniola, prelistao sam zatim silne oblake, grickajući onu sladunjavu travku koja raste jedino u podnožju Mladosti, slušao sam šta zbore Pametni, poturao ogledalce pred Opsenare, loveći Rešenje u njihovim obrnutim likovima, a onda sam preplivao čak na drugu obalu Čekanja, i tek otud video da su crkve mudrosti ostale tamo odakle dolazim...
      Srećom njihovi vrhovi dizali su se iznad šume vremena dovoljno visoko da se po njima dalje orijentišem...
      Godinama sam Mudrace lakomisleno tražio po izgledu, po dugim noktima ili sedim bradama, a oni su mi, prerušeni u piljarice i kočijaše, još odavno negde usput došapnuli tri najveće mudrosti sveta...
      Samo da smo mi živi i zdravi...
      Sve u svoje vreme...
      Jesi ili nisi?
      Ponekad je najteže uraditi nešto Lako, i najkomplikovanije shvatiti nešto Jednostavno? Precenio sam Život kao što precenjujem sve i svakog, i neki misle da se nepotrebno rasipam plaćajući prevelike cene na sve strane, ali ne radim to samo zato što sam Veliki Troškadžija...
      Ne, ne uvek...
      Ljude katkad precenjujem i zato što me je sramota da imam posla samo sa Jeftinima...

      Svet je prepun tipova koji će me uništiti čim ugrabe jedno slobodno popodne...
      Po ispovedaonicama lokalnih bifea poveravaju se kako su baš oni napravili Zvezdu od mene, i upomo se pogrešno zamajavaju tezom otkud baš oni, umesto otkud baš od mene? U protivnom bi se dosad verovatno zapitali kako onda nisu napravili Zvezdu i od još ponekog, kad je to tako prosto?
      Ma...
      Imam averziju prema znacima navoda, ali uz ovo "zvezda" ću zaista početi da ih koristim, da ponovo ne budem pogrešno shvaćen...
      Oni Koji Nisu Zvezde, naime, uvek najbolje znaju šta bi radili da su Zvezde, ali Prave Zvezde ne misle o tome da li su zvezde ili nisu, pa i ne rade ono što od Zvezda očekuju Oni Koji Nisu Zvezde. Znači, ispada da Zvezde koje rade ono što bi i Oni Koji Nisu Zvezde radili da su Zvezde, i nisu Prave Zvezde?
      Eto...
      Rekoh ja da je konfuzno do vrtoglavice?
      A naprosto jesi ili nisi?
      I tu nema spasa...
      Neki tip sa radija je, recimo, sedamdeset i sedme dvaput za redom pustio "Razdeljak" u svojoj emisiji koja je išla četvrtkom pre podne, i da toga nije bilo, hor Neprocenjivih Pokislih Klinaca ne bi mi desetak godina kasnije otpevao "Protinu kći", šapatom, kao uspavanku, stotine milja dalje, pred grozomornim hotelom "Bonavia"?
      Hm?
      Čisto sumnjam?
      Probaj da zaustaviš izvor kamenčićem, pljucnuće ga kao košticu, naguraj pred njega stene i gromade pa će ih zaobići, izbiće drugde, gde mu se najmanje nadaš, zagolicaće tabane brda, podvući se kroz korenje planine, opipaće uzduž i popreko debele zidove Tame, sve dok pred njim najzad ne zatreperi onaj Svitac Svetlosti za kojim je toliko tragao...
      Nema izvora koji nije izbio...
      Ako ne izbiješ, znači da nisi...
      Za izvore to pravilo naročito važi...
      Ljudi iz Medija duvaju Zvezde kao balone, to je neosporno, ali Naduvani Baloni dižu se samo onoliko, i samo dotle, dok ih neko od dole gurka vrhovima prstiju. Poneki balon se otrgne i odleti put oblaka, i Duvači Balona tad besno trčkaju pod njim, zalud pokušavajući da ga domaše, i zlobno mu priželjkuju da se bar natakne na neki gromobran kad im je već tako drsko izmakao...
      Ali nemaju pravo. To nikad i nije bio njihov, Naduvani Balon...
      I deca znaju da se do neba ne dižu Naduvani, nego samo oni baloni koji su napunjeni nekom posebnom hemijom? A Hemija upravo i jeste sve ovo o čemu pokušavam da pričam...
      Novinare sam sretao i dobre i loše, ne kažem, i nisam toliko prost da u Dobre svrstavam samo one koji su me hvalili...
      Medu onima koji su dobro pisali o meni, bilo je, na žalost, više Loših nego Dobrih...
      Dobrih je bilo taman toliko da naglase koliko je Loših, ali ni zbog njih nisam počeo da sakupljam isečke...
      Neki me vole, neki osporavaju, ali to niti usporava moj jedrenjak, niti mu dodaje vetra...
      Jesi ili nisi, odavno mi je poznato...
      I sumnjam da posle svih ovih godina postoji još ponešto što bih o sebi saznao od nekog drugog?

Dodir Svile, Đ. Balašević

[na vrh]