[povratak]

Remorker - STOP, Split, 20.10.2007.

by Luka

Remorker - Autmn tour - Split, 20.10.2007.

Official comment: Kurac jesen... davno kosti nisu tolko stradale od mraza i bure.

Reportaza:

And off we go! Beogradska ekipa benda ojacana nekolikim drugarima je u Zemunu (u rezidenciji moje malenkosti) nesto pre cetiri sata ujutro docekala novosadsku frakciju. Potrpali smo se u kombi, i oko cetiri i deset bend je zajezdio prema Splitu. Voleo bih da kazem da sam se naspavao te veceri, but jebiga. Najbolje je po mom misljenju prosao Deki, Nesin v.d. koji je od originala nizi za dve glave, i kojem sam zavideo na tome sto k'o krme uspe da se skupi i zaspi gde god ga bacis.
U neko doba tako dodjes sebi i shvatis da je sve oko tebe zavejano. Kul. Ja nemam kapu, a basista nema jaknu. He, dzaba si ti spavo, sa'ce tebe upala pluca pa da vidis!
Prijatni respect shock uzrokovala je jedna velika (rekao bih) kotlina, koja ocigledno ima tu osobinu da samo u jednom trenutku grane iza okuke ovencana sneznim Dinaridima; tamna strana medalje je bila ta sto mi je mali glas u glavi rekao da moramo da sjasemo sa brda na kom smo trenutno, obidjemo kotlinu nimalo najkracim a zmijolikim magistralinim putem da bismo stigli do nove vrleti sa druge strane uz koju se opet treba peti. My compliments OOGGROMNOM vestackom jezeru koje se nalazi na jednom kraju doticne kotline i deluje kao dalji rodjak Boke Kotorske. Sve vreme na putu temperatura izmedju dva i osam stepeni celzijusa, uz ledeni potrazi-glavu-nekoliko-metara-dalje vetar.

Nakon sto smo napokon presli granciu na Kamenskom, poceli smo da se spustamo. Znali smo da se blizimo Splitu posto se broj pingvina sa kojima smo imali prilike da popricamo a koji nisu znali sta je to analni otvor sve se vise povecavao (http://www.youtube.com/watch?v=91bjzBT8fFo&NR=1).
Tako ti mi naposletku prodjemo kroz Tunel i pogledom obuhvatimo Split in all it's glory - tvrdjavu koja izranja iz kamenog vrha planinskog obronka i grad opasan morem koji svetluca pod zubatim suncem. Svojevrstan debi u nomadskom zivotu benda Remorker doneo je studentski hostel u kom si mogao da, onako izlomljen od puta, sveze ispod tusa nadjes koji sat odmora u cistoj posteljini; neusporedivo sa prethodnim, a tako uobicajenim spavanjima na cetiri stolice ili u separeima dok pokusavas da izignorises cinjenicu da bubanj upravo 5 metara od tebe radi tonsku probu.

Cio i odmoran taman na vreme sam dosao sebi da cujem kako neko (kasnije se ispostavilo da je Alma u pitanju) kucanjem pokusava da razvali vrata sobe do nase misleci da smo tamo. A u foajeu hostela - ko sednica 'Mlade Bosne', sa sve Bosna™; patentiranim urmasicama i tulumbama. Posle cmakanja - pravac "Stop", i to prvo hrvatski domacin, pa kombi serbski, i na kraju bosanska druzina. Posle dva semafora izgubili smo trece vozilo, posto izgleda u Hrvackoj jedino Bosanci postuju crveno svetlo.
Postavka opreme se nehumano oduzila, pa umesto da tonska pocne u 6 sati, cekali smo je do 9. Na svu srecu bend je mogao da pije sta je i koliko hteo, pa je cekanje ipak bilo podnosljivo. Milancetova domaca rakija je posebno delovala na sjajnog Zokija koji je sedeci savijen ko visibaba sa laktovima na kolenima prespavao dobar deo svirke.
Domacin nas je potom naranio pizzom tako da niko nije ostao gladan, i posle rock-predgrupe smo se popeli na stejdz.
Ludnica je bila tokom cele svirke - Vlada i Dejan (a.k.a. shrinkovani Nesha) su se veoma dobro snasli u vatri, i bend je prema kritikama referentnih pojedinaca (hvala Edo) lepo zvucao u sali. Antipod tome je zvuk na bini koji je bio totalno govno iako se tonac trudio da se izbori sa konstantnom mirkofonijom i vrumovima koji su zakuvali pravi boj za monitoring i ostanak u ritmu na sceni; ali - mi smo kul pa se to, po svemu sudeci, nije (mnogo) primecivalo. Svaka pesma je bila ispracena adekvatnim vristanjem i aplauzima, sala je ostala puna sve do kraja, a splitske devojcice su nam na svoj tipicno otvoren, mediteranski nacin iskazivale simpatije.

Nekoliko biseva je zaokruzilo svirku i oznacilo pocetak drugog debija u istoriji 'Remorker'-a - afterparty koji je poceo 10 minuta nakon fajronta; nas domacin i veliki dobricina Ivan je na gitari pratio svog poprilicno pijanog drugara harmonikasa, i 25-30 ljudi se ludo zabavljalo na zurci koja je i po izgledu i repertoaru licila jedino na one posle folklornog koncerta. Tu smo uz sve sto vole mladi docekali nekih pola 6 - 6 izjutra, a zatim se uputili na konak.

Oko podne smo vec razgledali lepote Rive, Dioklecijanove palate, a pogotovo muzickih kutija u prolazu ispod Srebrnih vrata - super su kutijice, benderi su se zaleteli ko deca i pokupovali ih, da bi posle pomalo razocarani nalazili mane u melodijama i shvatili da drugi deo 'It's now or never' matrice, kada se ubrza, zvuci kao Jingle Bells.

Autenticnim specificnostima splitskog mentaliteta nas je ocarao jedan gospodin, malo neuredno ocesljan, smedje-ridje brade, obucen kao beskucnik, koji je stajao ispred kioska "Hrvatske lutrije" drzeci pri ramena praznu flasu piva kao bacac kugle; flasa je bila okrenuta prema uhu, vodoravna, i izgledalo je kao da mu sapuce nesto sto on, ko iz kamena isklesan, glave podignute a ociju fiksiranih za neonski znak "Hrvatska lutrija", slusa. Primetili smo ga na desetak metara ispred sebe, i posle njega nastavili sigurno jos toliko, kad se najednom gospodin pomeri, spusti malo flasu prema ramenu, i elegantim lukom je prebaci preko znaka tako da ova tresnu na lim iza; alarm je poceo da vristi, a mi smo puni razumevanja nastavili dalje.

Nakon prve granice smo se rastali od dragih nam Bosanaca i krenuli svojim putem radujuci se hipotetickom grudvanju. Pola sata kasnije je nas sjajni kombi sa letnjim gumama posustao na nekoj uzbrdnoj vetroderini, pa smo neplanirano gurajuci ga iskusili bes bosanskog kilimandzara iz prve ruke. Zakljucak: Gde su nam lanci? U radnji. Gde je radnja? Negde nazad. Ne grudva nam se vise.

Okrenuli smo kombi pa se klizali za njim nekih stotinak metara sto je stvarno bilo much fun jer niko nije pao. Na pumpi u Donjem Zapizdincu smo pazarili lance, i dok su ih pojedinci namestali, ja otisao da testiram WC. Kad sam potom izasao na noc docekao me je tajac, mecava i jak vetar koji duva iz pomrcine. Od kombija su ostali samo tragovi koji nestaju u istoj. Optimisticki sam dosao do puta ocekujuci da cu videti cetiri migavca upaljena negde levo ili desno, na muk i mrak slegao ramenima, vratio se i seo sa pumpadzijom da gledam formulu 1. Trebalo im je pet minuta da shvate. Konji.

Vracamo se ka uzbrdici i vidimo da su je obelezili zutim svetlosnim signalima. Onda shvatamo da su to migavci vozila koja stoje. Srecni i zluradi pricamo kako cemo im pokazivati 'the finger' kroz prozor posto mi Boze moj imamo lance a oni ne, dolazimo do podnozja i pandura koji nas zaustavlja na neodredjeno vreme iz sigurnosnih razloga. Trebalo im je sat ipo da nas puste. Smrz u kombiju iako motor radi. Ubili smo zato u kafani kod Fehre kilo ipo janjetine, neke pilice i dve porcije cevapa, pa je tad vec bilo malo bolje.

Stigli na mesto polaska u 6 ujutru.

Referentna trajanja puta:

Beograd - Split = 9,5 sati;
Split - Beograd = 16 sati.


Licni dojam:

Davno se nisam tako dobro proveo, i iako je cimanje u putu i sa ozvucenjem bilo nezanemarljivo, vec nakon proteklog jednog dana imam samo pozitivne vibracije kada se setim putesestvija. Hvala svim drugarima koji su nam tamo pravili drustvo: VEDRANI, Mirku, Edi, Almi, Tomislavi, Mirni, Jasmini, Darku, Ivanu, Anji, Angelini, Ivani, Mariji i ostalima, koji su nam pomogli da se u nekad neprijateljskom Splitu osecamo bolje nego kod svoje kuce.

Epilog:

Kad cemo opet?

[na vrh]